Doskorašnji selektor Srbije i jedan od najuspešnijih košarkaških trenera planete Svetislav Pešić promovisao je na 68. Sajmu knjiga u Beogradu, drugo dopunjeno izdanje svoje knjige "Moja igra - moj put", ovoga puta pod naslovom "Život trenera nije bajka".
Foto: FIBA
Govoreći pred čelnicima Košarkaškog saveza Srbije, ali i mnogobrojnim prijateljima i ljudima iz sveta košarke, popularni Kari se prvo dotakao nedavnog rezultata Srbije na Evrobasketu u Rigi.
"Prvenstvo Evrope... Ljudi su već izvukli sve zaključke, šta imam da pričam sada. Mogu da pričam o preprekama i problemima, ali trener je tu da pronađe rešenja. Nema problema, samo rešenja. Trener je taj koji mora da pronađe rešenje, u svakoj situaciji. Mi smo ovde malo bili ismejani, i danas nam se smeju ljudi koji ne vole košarku, koji košarku koriste, to mogu javno da kažem, za samopromociju. Dobiješ takvu privilegiju da možeš da pričaš o košarci i ti to ne znaš da iskoristiš, da košarku guraš napred, sa svim primedbama i kritikama, koje su normalne. Ismejavanje i vređanje tima, trenera, njegovog stručnog štaba, to je baš degutantno. Takve stvari mogu da mi zasmetaju samo od ljudi do kojih mi je stalo. Ako mi Zeka (Žarko Zečević pr. au) kaže nešto tako, ja to uvažim jer mi je stalo do njegovog mišljenja. Bili smo jako tužni što nismo uspeli da ostvarimo rezultat koji smo želeli...", poručio je Pešić ističući da se naslov njegove druge knjige ne može primeni na njegovu karijeru.
"Naslov knjige "Život trenera nije bajka" za mene ne važi, jer to što sam napravio sebi i mojim najbližima ipak je nešto što je teško ostvarivo. Meni je najdraža pobeda bila protiv Australije, pošto smo posle minusa od 24 poena uspeli da pobedimo", zastao je Pešić i onda dodao:
"Mi nismo bolji od Australije. Ima ljudi koji vole košarku, igrali su je i veruju u naše igrače, ali i ja isto toliko poznajem košarku i možda više verujem. Mi moramo da razumemo da mi nismo najtalentovaniji na svetu u košarci. Ako to ne shvatimo, nećemo više videti uspeha. Najozbiljnije govorim ovo. Moramo da budemo svesni da nismo najtalentovanija nacija u košarci, ima i talentovanijih od nas. Pošto nismo najtalentovaniji, po mom ubeđenju, pogotovo sada kao zemlja sa 6.500.000 stanovnika, moramo da pronađemo put kako da taj talenat koji imamo, pretvorimo u kvalitet".
Upozorava jedan od najboljih trenera svih vremena i na to da moramo da se menjamo, ako hoćemo da nižemo uspehe.
"Bez organizacije - nema nas. Imamo novog predsednika (Saveza) i verujem mu da će sa novim ljudima oko sebe naći novi kolosek, prilagodljiv uslovima u kojima živimo. Ne uradi li se to, nema košarke u Srbiji. Ne što nećemo osvajati medalje, nećemo se ni kvalifikovati za velika takmičenja. Gledam iz drugog ugla gde se sada nalazimo u košarci. Ne napravimo li novi sistem takmičenja na teritorije Srbije, nema košarke u Srbiji. Danas imaš sistem na nivou svetske košarke takav, da bi učestvovao na velikim takmičenjima, moraš da se kvalifikuješ. Mi to potcenjujemo".
Upitan koji su mu najveći uspesi u drugom selektorskom mandatu, Pešić je izdvojio dva momenta.
"Moj najveći uspeh je pobeda protiv Australije, gledajući sportski, trenerski, igrački, navijački... Ali, najveći uspeh u mojoj drugoj selektorskoj etapi na klupi reprezentacije je taj što smo se kvalifikovali za Mundobasket u Manili. Da se nismo kvalifikovali za Mundobasket, ne bismo otišli na Olimpijske igre. A, vek postojanja košarke u Srbiji, koji smo slavili pre godinu i po dana, ne bismo slavili, to bi bio pogreb. Uspeli smo da se kvalifikujemo, a oni koji to bliže prate znaju šta smo napravili posle. To su za mene kao trenera najveći uspesi u ovim godinama na klupi Srbije".
Bez dileme je dodao:
"Šaljem poruku sa ovog mesta, ne prozivam nikog, ali moramo da shvatimo jednu stvar, u svakom biznisu, pa i u košarci, dokle god je košarka cilj - uspećeš. Onog trenutka kada košarku počinješ da koristiš za svoje lične interese - uspeha neće biti. Neka se svi zamisle, kakvu odgovornost imaju za budućnost srpske košarke, jer će vas nekad neko prozvati".
Razgovor nije mogao da prođe bez podsećanja na susret sa SAD u polufinalu Olimpijskih igara u Parizu. Ipak, za početak se Pešić prisetio 2002. godine i poslednjeg zlata, u Indijanapolisu.
"Indijanapolis je bio baš veliki uspeh, naravno, ali po meni najveće ispunjenje doživeo sam kada smo se vratili u Beograd. Pogotovo na putu od aerodroma do Skupštine grada Beograda. Pomislio sam kako smo baš nešto veliko napravili. Pobeđivali smo i gubili, što je normalno u sportu. Ipak, priznanje koje smo dobili od naroda je nešto fenomenalno. To nas je dalje motivisalo, jer i mi treneri živimo od motivacije", kaže Pešić i osvrće se na duel sa SAD u polufinalu Igara u Parizu, praveći paralelu sa Indijanapolisom:
"Bio sam jako ponosan, kako smo odigrali taj meč. Nažalost, nismo uspeli taj meč da krunišemo pobedom, jako malo nam je nedostajalo. Protiv Amerikanaca kada se igra, mnogo je velika razlika. Video sam to i u Indijanapolisu. Kao trener, kada je utakmica počela gledao sam kakav je ritam, to me je najviše zanimalo, kako napraviti ritam koji nama odgovara. Tada sam stvarno u jednom momentu pomislio kako mi možemo da pobedimo ovo? Ogromne su individualne razlike, u tehnici i taktici. Morali smo neke stvari da probamo i rizikujemo, ali najvažnije od svega je da igrači poveruju u to što trener kaže i da oni stvarno veruju u to. Utakmica sa Amerikancima u Parizu je ideja trenera koji je sve postavio, igrali smo taktički izvanredno, dobra stvar je što smo pre toga odigrali dve utakmice sa njima i prilagodili smo im se. Znali smo šta nas očekuje. Jedino, što nismo uspeli da materijalizujemo taj rezultat na kraju".
Posle te utakmice bilo je mnogo priče o suđenju.
"Suđenje je bilo... Sudije su se uplašile da Amerikanci ne izgube meč, video sam to u njihovim očima. Osetio sam i da oni imaju ogroman respekt prema Amerikancima. Retko se desi, kada govorimo o sudijama i njihovom učešću u igri i rezultatu da, kada je jedna ekipa požrtvovana i timski povezana, disciplinovana i iskazuje respekt prema sudijama, da ti one to ne vrate. To se retko dešava. Sudije su isto ljudi kao i mi. Govor tela naših igrača je bio takav da moraš da ih zavoliš, da malo popustiš i daš im šansu. Nažalost, to nisam video. Šteta zbog toga, ali pokazali smo da možemo, da smo na putu. Sada dolaze mladi treneri, novo rukovodstvo Saveza, nadam se da će uz moju pomoć, koliko smatraju da je potrebna, napraviti tim za Los Anđeles. Samo, moramo prvo da se kvalifikujemo i biće to težak posao za novog selektora Alimpijevića. Nikom nije lako".
Prokomentarisao je trofejni stručnjak i činjenicu da mi imamo najboljeg košarkaša na svetu, ali da ni to protiv Amerikanaca, jednostavno, nije dovoljno...
"Moramo da budemo svesni da imamo Jokića kao jednog od najboljih igrača na svetu, ali kod je njih desetorica kao on. Mi govorimo da je Jokić najbolji i to mogu da potvrdim jer sam video, dao je novu dimenziju toj poziciji u savremenoj košarci. Ali, oni... Koja je to brzina, agilnost, tehnička obučenost... Individualna tehnika je za ceo život i kada je savladaš imaš individualnu taktiku. Bez individualne tehnike si nula".
Kaže Pešić da je tokom godina napredovao kao trener.
"Jedan sam od trenera koji se popravio u poslednjih 20 godina, jer sam shvatio da moram da naučim da slušam igrače. Ranije sam mislio, dok sam bio mlađi, da ću izgubiti autoritet ako budem slušao igrače. Sada bih svim trenerima preporučio da slušaju igrače i da ih dobro čuju. To će biti način da naprave još bolju komunikaciju uz uzajamno poverenje, koje je mnogo važno za obe strane. Treba znati da se prilagodiš i učiš da slušaš, jer od igrača možeš da dobiješ mnogo dobrih ideja".
