Školski sport nije samo takmičenje, medalja i plasman, već za veliki broj dece upravo školska takmičenja predstavljaju prvi susret sa sportom, ali i priliku da pokažu talenat koji kasnije može da preraste u profesionalnu karijeru.
Foto: TANJUG / VIDEO
Sistem školskog sporta u Srbiji danas obuhvata 14 sportova i pet nivoa takmičenja, od školskog do republičkog.
Koliko je taj sistem veliki, kako funkcioniše i šta je potrebno da bi bio još dostupniji deci za Tanjug je objasnio Boris Tomić, generalni sekretar Saveza za školski sport Srbije.
"Postoji 14 sportova, koji se organizuju u pet nivoa takmičenja... Počinjemo od unutarškolskog, međuodeljenskog, pa ide dalje: gradski, opštinski, okružni, međuokružni, i na kraju – pobednici tih međuokruga dolaze na republičko takmičenje. Tu dobijamo prvaka Republike Srbije“.
Kroz istoriju Saveza za školski sport, nije to oduvek bilo tako. Neki sportovi su postojali, neki su izlazili iz sistema, neki su dodavani, dodao je Tomić.
"Naravno, mi smo se uvek kao savez trudili da održimo one sportove u sistemu koji su i u nastavnom planu i programu fizičkog vaspitanja. Tako da se, pored tih osnovnih sportova, uvek se nešto dodavalo”.
Iza nekoliko nivoa takmičenja stoji organizacija koja obuhvata čitavu Srbiju.
Prema podacima Saveza za školski sport, kroz sistem školskog sporta i projekte koje savez sprovodi tokom godine prošlo je više od 120.000 dece.
A, kada se saberu sportovi, škole, takmičenja, nastavnici, koordinatori, sudije i svi oni koji učestvuju u organizaciji – razmere postaju mnogo veće.
"Misija Saveza za školski sport je upravo to: da svakom detetu daš podjednaku priliku da se takmiči, da se oproba i da, što da ne, jednog dana i se profesionalno bavi sportom“, naglašava Tomić.
Školski sport pritom ne prati samo najpopularnije discipline.
Uvođenjem basketa 3x3 otvoren je prostor i za razvoj sporta koji je među decom brzo stekao popularnost.
"Kada smo od 2018. uveli u sistem školskog sporta basket 3x3 primetili smo da se jako mnogo klinaca koji su se bavili košarkom krenuli polako da se preorijentišu na basket. Znam da je jedan od tih klinaca kasnije ušao u reprezentaciju, mladu reprezentaciju Srbije, baš u basketu 3x3. Mogu da kažem da smo i tu malo doprineli“.
Put od školskog terena do reprezentativnog dresa nije pravilo, ali školski sport može da bude mesto gde se talenat prvi put uoči.
Primer za to je i predsednik Saveza za školski sport Željko Tanasković, proslavljeni reprezentativac i osvajač olimpijske bronze, koga je još u školskoj sekciji nastavnik fizičkog vaspitanja prepoznao kao talentovanog odbojkaša.
Sličan put prošla je i jedna od najtalentovanijih atletičarki sveta – Adriana Vilagoš, koja je pažnju privukla upravo na školskom nadmetanju.
"Mogu da kažem konkretno za Željkov primer. Željko dolazi iz Lučana i on je u svojoj školskoj sekciji, tačnije njegov nastavnik fizičkog vaspitanja je primetio prosto njegove sklonosti ka odbojci, njegovu visinu i negde ga preporučio. On je kasnije, kao što znamo, i napravio tu svoju profesionalnu karijeru. Adrijana Vilagoš, takođe, jedna fantastična mlada atletičarka koja će u godinama pred nama donositi medalje i medalja za Republiku Srbiju“, jasan je "gensek" Saveza.
Tanasković je na čelu Saveza od 2004. godine, a u međuvremenu je ponovo reizabran i za predsednika Svetske federacije školskog sporta.
"Tanasković kao predsednik našeg saveza, i on kao sportski radnik je rastao kako je rastao naš savez. I na kraju krajeva, ljudi iz svetske federacije, iz svetskih organizacija školskog sporta su prepoznali njega kao fantastičnog sportskog radnika i izgurali ga na čelo te svetske federacije. Željko, kada je došao u Savez, na ’mala vrata’ je krenuo to sve da diže, i upravo pod njegovim vodstvom smo mi i došli do ovih brojki. Došli smo i do toga da država prepoznaje školski sport, svrstava ga u prioritet rada, i samim tim, mi smo vremenom i u toj međunarodnoj federaciji počeli kao savez da jačamo, da dobijamo domaćinstva velikih međunarodnih školskih takmičenja“, kaže Tomić.
Da bi se stiglo do međunarodne scene, put je precizno definisan. Savez na početku godine prati kalendar Svetske federacije za školski sport, a zatim se u Srbiji organizuju državna prvenstva u disciplinama koje su deo međunarodnog programa.
Na kraju, pobednici državnih takmičenja dobijaju priliku da predstavljaju Srbiju na međunarodnim školskim prvenstvima.
Ipak, iza medalja i rezultata nalazi se mnogo više ljudi nego što publika vidi na terenu.
"Rad kompletnog saveza, kad kažem saveza, ne mislim samo na našu kancelariju, mislim i na naše koordinatore, pogotovo na njih. Njih bih istakao kao možda i najvažniji šraf funkcionisanja ovakvog jednog saveza, koji je negde Željka stavio u prvi plan na toj svetskoj međunarodnoj sceni“.
Jedno od najmasovnijih republičkih takmičenja jeste plivanje. Na jednom takmičenju može da se okupi više od 1.000 takmičara. Tu su sudije, elektronsko merenje, volonteri, koordinatori, profesori i roditelji. A, kada se zna da su u pitanju deca – organizacija dobija dodatnu, posebnu dimenziju.
“Opet se vraćam na početak. Znači, mi imamo 14 sportova. Republička takmičenja u tih 14 sportova ne izgledaju sva isto. Naravno, neka su jednodnevna, neka su višednevna. Moram da spomenem, recimo, plivanje – kao možda i najmasovnije naše republičko takmičenje. To je događaj koji se u jednom danu organizuje na nekom bazenu u Srbiji, gde mi u tom danu imamo preko 1.000 takmičara. Plus, na to dodaj profesore, roditelje... To stvarno nije lako iskontrolisati. Ali eto, iz godine u godinu to republičko takmičenje nekako bude stvarno najmasovnije“, ističe Tomić.
Posebno mesto zauzimaju “Male olimpijske igre“ – poligoni namenjeni učenicima od prvog do četvrtog razreda. Tu nema samo pobednika i poraženih, već i emocija, suza i prvog iskustva sa takmičenjem.
Upravo takvi događaji pokazuju da suština školskog sporta nije samo stvaranje budućih šampiona.
"Moram da kažem da smo najviše ponosni na taj sport, jer je to klasičan školski sport. Deca od prvog do četvrtog razreda koja se takmiče na tim poligonima. Prvo, oni su izuzetno mladi i onako nestašni, dovedu ih učiteljice, bude tu i roditelja, naravno, budu pune tribine, to se navija, to se vrišti, peva, na kraju plaču ovi koji su izgubili, a ovi koji pobede, naravno, slave“.
S tim u vezi, kada bi postojala mogućnost da se promeni samo jedna stvar koja bi unapredila čitav sistem, Tomić i njegove kolege iz Saveza nemaju dilemu, potajno maštajući.
"Mi stalno unutar saveza maštamo o tome da školski sport Srbije dobije svoj nacionalni centar. To bi značilo jedna hala, određeni hotelski smeštaj, gde bi mi mogli da sprovodimo, ajde da kažem, 90 odsto naših republičkih takmičenja. I to je nešto što bih, da imam čarobni štapić, sigurno napravio u našoj zemlji“, zaključio je Tomić
Iako do profesionalnog sporta stigne tek mali procenat dece koja počnu da treniraju, važnost školskog sporta nemerljiva je za jedno društvo u celini. Tolika da u velikoj meri može da utiče na psihofizičko stanje jedne čitave nacije.
“Nalazimo se u kreativnom distriktu zgrada Stare čeličane na međunarodnoj izložbi "Olimpizam bez granica". Naravno, imamo postavku Olimpijskog komiteta Srbije, Nacionalnog muzeja sporta Španije, ali tu se nalazi postavka upravo sa kojom želim da dam i odgovor na ovo pitanje. To je postavka Saveza za školski sport Srbije, Vojvodine i Novog Sada. I ovo jeste bila isključivo jedna moja inicijativa ka njima, predstavljanje školske olimpijade Srbije i Vojvodine kao jednog potencijala. Školski sport, taj o kome mi govorimo, ne treba da ga razumemo da je školski sport Znači, sport je sport, ali u školi postoji sport u školama. Dobro? Znači, nema prvo to da se tehnički dobro izrazimo. Prevashodno je problem, odgovaram na tvoje pitanje, upravo na školskim olimpijadama najveći broj dece koji učestvuje, to su ona deca koja su već u sistemu sporta. Već su u nekim klubovima, već nešto treniraju. Nastavnici fizičkog, verovatno u težnji za rezultatom ili sa lakšim odabirom dece ili deca da se lakše prijave koja su već u sportu, onda formiraju od takve grupe dece. Smatram da školska olimpijada kao prvi veliki stepenik ka biranju da li želiš da u tvom životu uđeš u sportsku karijeru i da ti sport bude ne profesija kao takva, nego ljubav, pa kroz to da se baviš s ljubavlju, jer drugačije ne možeš, ako ne voliš to što radiš, ne možeš da se baviš time. U stvari, možeš, ali ne možeš da budeš vrhunski. Upravo su školske olimpijade te prve odskočne daske u kojima ti možeš da doživiš taj zaista potencijal koji sport može da ti dâ“, izjavila je , Tatjana Medved, članica Gradskog veća za sport i omladinu grada Novog Sada.
Svaka škola posebno je ponosna na svaki uspeh koji njeni đaci naprave na nekom od takmičenja, u šta je lako uveriti se u bilo kojoj školi. Kabineti sa osvojenim trofejima i medaljama neretko su postavljeni u samom školskom holu, zajedno sa najvećim obrazovnim uspesima.
Istovremeno, takve uspomene neretko profesorima, u ovom slučaju trenerima tih ekipa, izmame setni osmeh na lice.
Imun na takvu emociju nije ostao ni sagovornik Tanjuga Vuk Martinović, profesor fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi “Laza Kostić“ u Beogradu, čovek sa gotovo četiri decenije staža u radu sa decom .
"Mi smo tokom vremena, bar ja dok sam u ove tri decenije bio ovde, imali dosta zapaženih rezultata. Tako smo, recimo, 1997. školske godine bili prvaci one Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore. Tada smo Suboticu pobedili u finalu, bili smo prvi. Od tih značajnijih rezultata, recimo – 2015. i 2016. bili smo prvaci junior NBA lige koja je organizovana od strane Košarkaškog saveza Srbije. To je vrlo pohvalno i vrlo lepo sa njihove strane. Znači, 2015. smo bili prvi, a drugi smo bili 2016. Imamo dosta osvojenih prvih mesta na opštini iz odbojke, košarke i malog fudbala. Što se tiče pojedinačnih sportova, naša učenica Ivana Scepinski, koja je 2011. bila ekipni prvak Evrope u streljaštvu. Mi smo imali tu klub, tu u jednom skloništu je organizovan Streljački klub Novi Beograd, pa smo sa njima sarađivali. Uopše, naša škola dosta sarađuje sa klubovima, evo i sada možete da vidite iz Veslačkog kluba Partizan došli su treneri da animiraju decu. Tako da mi odvojimo deo časa, pa se deca animiraju i upisuju. Deo njih stigne i da se upiše“, kaže Martinović.
Profesionalni sport kao takav svakako nije primarni cilj celog ovog sistema, veliko je pitanje da li bi neki od sportista koje danas znamo postigao to što jeste, da istog nije bilo.
“Ovu školu je pohađao Slaviša Koprivica, koji je 1992. bio evropski šampion sa košarkaškim klubom Partizan. Kosta Perović, takođe, reprezentativac, igrač Valensije, Barselone, Golden Stejta, on je takođe bio učenik. Ja sam mu konkretno predavao nastavu fizičkog. Bilo je tu recimo, te 1996/97, prvo mesto smo bili u Srbiji i Crnoj Gori, na šta sam jako ponosan. Tu je igrala, tad je bila devojčica sedmog razreda – Dara Kovačević, ona je posle bila košarkaška reprezentativka. Ima jedna interesantna, mislim nije anegdota, nego je više činjenica. Ovu školu je pohađao glumac Andrija Kuzmanović, koji je u Montevideu glumio golmana Milovana Jakšića – ’El Grande Milovana’. Interesanto je što je on za školu stvarno igrao ovde fudbal i dobro je branio. Tako da mislim da mu je to pomoglo kada je snimao, da mu nije bio potreban kaskader“, otkriva Martinović.
Izvor: Tanjug
