Gostujući u Muzeju iluzija u Beogradu selektor košarkaške reprezentacije Srbije Svetislav Pešić, još jednom je pričao o životu i putu do uspeha iz ugla trenera, a u mnoštvu zanimljivih sećanja i opaski, izdvojila se priča o reprezentaciji Srbije, koja kako, popularni Kari kaže, nije Jokić plus 11 košarkaša, već obrnuto, jedanaest košarkaša plus Nikola Jokić.
Foto: KSS
"Nas kao vrhunske sportiste povezuje želja za pobedom. Ja uvek želim da pobedim, to je sportski, a to je i naš zajednički interes Mi smo uspeli da napravimo ono što se ovde u Srbiji trude da naprave, da od reprezentacije naprave "Jokić i ostalih 11", mi smo napravili "11 i Jokić". I to se njemu najviše sviđa i to se svima nama najviše sviđa i naša reprezentacija je 11 igrača plus Jokić, a ne Jokić i 11 igrača. I zato smo napravili taj dobar timski duh i tu uzajamnu povezanost i ta uzajamna povezanost i interesi su nas povezali da u teškim momentima utakmice protiv Australije, koju ste svi gledali i pričali kako je onaj moj tajm-aut sve promenio, što je najveća glupost, uspemo da izađemo kao pobednici i u teškim situacijama posle utakmice sa Amerikancima dobijemo Nemce, svetske prvake. To znači da umemo da neki poraz pretvorimo u pobedu. To je zahvaljujući tome što je Jokić razumeo da je on samo deo ovog tima, da se tako najbolje oseća i da su svi ostali to tako prihvataju", rekao je pored ostalog Pešić.
Jedno od pitanja prisutnih bilo je i kako košarkaši reaguju na zahteve selektora.
"Mi se skupljamo, ove godine 28. jula, u Pazovi. Svi dolaze, jedan iz Amerike, jedan iz jednog kluba, jedan iz drugog kluba, jedan iz Partizana, jedan iz Fenerbahčea... Svi imaju drugačije navike. Doduše, sad sam ja malo duže sa njima zajedno, pa se brže vratimo na pravila i navike koje imamo. To je prednost, jer smo uigrani, oni znaju šta ih čeka, kao i ja. Ne treba nam previše vremena, prošli smo kroz taj proces. Nije to bilo "med i mleko", nije išlo kako je mali Đokica zamislio, nego je to bio proces da se navikavamo na pravila u reprezentaciji koja se razlikuju od klubova. Uspeli smo da napravimo ne atmosferu, ne volim kad se kaže "mnogo je dobra atmosfera, pa su oni pobedili". Kakva atmosfera? Nemojte da me nervirate (smeh). Ne pobeđuje se atmosferom, ne ljubimo se i ne grlimo se. Ne, interesi nas povezuju, interesi da budemo bolji i da pobeđujemo. Ja želim da pobeđujem i onda sam spreman da nekada pojedem i moje sopstveno "g", da bi bio bolji i da bi ekipa pobedila".
Ozbiljna veza u Sarajevu me nije zanimala, a onda se pojavila Vera
Pešića je najviše iznandilo pitanje kako je upoznao suprugu Veru, sa kojom je duže od pola veka i za koju sa ponosom ističe da je, kao košarkašica Željezničara, prva u kuću donela šampionski pehar, jer su se Sarajke u sezoni 1970 / 71. domogle titule prvakinja Jugoslavije.
"To je, baš intima. Dobro, ja ne volim previše o tome da pričam. Kada sam iz Partizana otišao u Bosnu, planirao sam da se u Sarajevu zadržim godinu dana i nikakva ozbiljna veza me nije zanimala. Ako se nešto desi, dobro (smeh), ali o ozbiljna veza nije dolazila u obzir. Imao sam saigrača i druga Ljubu, video sam ga nedavno, sada živi u Bjeljini, izgledao je kao glumac, visok dva metra, zelene oči, zgodan. Sve devojke su ga jurile. Pored njega nisam ni ja bio loš, a onda mi je rekao da ima jedna košarkašica koju bi trebalo da upoznam. Idemo, reče, na utakmicu protiv Tel Aviva. Mi u gledalištu, ne vidi se lepo, a one sve iste. Kaže on, eno je, broj 13. Na predstavljanju čujem - Vera Blažević, dobro.
Nas dvojica je posle utakmice čekamo u restoranu u ,Skenderiji. U jednom trenutku, ide devojka sa sportskom torbom i dolazi do nas. Odmah sam video da nije ono što sam očekivao, ova je, rekoh sebi, ozbiljna. To se odmah vidi. Ostali smo sami i posle nekog vremena ja kažem: "Da te otpratim kući", a Vera će: "Nema potrebe". Ja opet, ona isto odgovara. Kažem, znaš ja sam iz Beograda (sa sve beogradskim naglaskom) i kao, ako nemaš sutra trening, ipak, ste imale utakmicu, da se nađemo oko sedam uveče? Pristade.
Ja još nisam profesionalac sa parama, sutradan sa Grbavice, gde sam stanovao, na autobus broj 11 i na dogoovreno mesto. Bus kasni, ja kasnim, ne pada mi na pamaet da sednem u taksi, a vidim iz autobusa kako ona odlazi. Istrčim, jer, Vera korača u smeru suprotnom od autobusa, trčim za njom. Okreće se ali se ne zaustavlja. Vičem: "Stani!", a ona dok trčim za njom uzvraća: "Vi iz Beograda ste navikli da kasnite i da vas čekaju?". Sustigao sam je i sa njom u Sarajevu ostao sve do našeg odlaska u Nemačku", ispričao je Pešić.
Nenad Kiš
